Neki ljudi su jako strogi prema sebi. Osudjuju sebe, pa u nekim momentima shvate da su OK, pa se onda nešto dogodi, pa opet pomisle da nisu dovoljno dobri. Večito neka klackalica, nikako da prelomite da li su sebi OK ili nisu. Nije lako tolerisati te oscilacije u mišljenju.
Vredim, ne vredim, ili ipak vredim?!
Prvi korak u rešavanju takvog problema jeste da osoba proceni u kojim momentima dolazi do rušenja slike o sebi, i da razmisli na osnovu kojih i čijih kriterijuma ona sebe procenjuje. Često je to nešto što nam je bilo nametnuto tokom života i dobro je videti šta nam od toga odgovara, a šta više nema svoju funkciju, umesto da pokušavamo da dostignemo nametnute Ideale, a pritom zaboravljamo da su ideali upravo to, i d e a l i. Nešto čemu se teži, neki naš kompas, orijentir u životu, a ne nešto što treba da postanemo.
Drugi korak je da razumete da ste samo čovek, i da ste nesavršeni. Imate svoju dobru i svoju lošu stranu ličnosti, baš kao i svi drugi ljudi. Poželjno je istražiti obe strane ličnosti, razumeti ih i prihvatiti, odnosno pomiriti i integrisati u celinu. Pristupiti sebi empatično, sa razumevanjem, a ne osudom, jer je prihvatanje put ka promeni. Paradoksalno, ali tako je. Što se više osudjujemo, veći otpor pružamo i onemogućavamo promenu. A ideali, pa neka ih, oni vam trebaju da biste znali kojim putem ste pošli, ali ne zaboravite da se vi samo krećete u tom smeru, to nije ono što ste vi, niti ćete ikada to postati.
I poslednji korak bi bio da izgradite sopstvene kriterijume, da definišete šta je ono što vi želite, kakvi vi želite da budete, kakav stil života želite da vodite i koliko vam to zvuči realno. Cilj nije da postanete vaš ego ideal, ne treba da postanete savršeni, već ono što jeste i budete sebi dovoljno dobri.
Šta za vas znači biti dovoljno dobar?
Jelena Djurić,
psiholog i psihoterapeut