“Ćutanje nije uvek zlato, potraje li, postaje živo blato. „ - Brankica Damjanović
''Ćutanje je zlato'', izreka koja je, pretpostavljam, svima nama poznata. Ali kako kaže Brankica Damjanović, ćutanje može biti i nečije blato, što me je navelo na razmišljanje. Verujem da na razne načine možemo tumačiti Brankičin citat, i zainteresovana sam da čujem i vaše mišljenje, da zajedno prodiskutujemo o ovoj temi.
Mene je ta rečenica podsetila na sve one ljude, a iz iskustva mogu reći da ih ima puno, koji imaju poteškoća da izraze svoje mišljenje, da zauzmu stav, iskomuniciraju svoje potrebe, izraze osećanja, kažu Ne, i veliki im je problem da postave granice. Oni uglavnom ćute i trpe. Slušaju ono što im se kaže, i često izgleda kao da se slažu, da su saradljivi, tolerantni i altruistični, dok duboko u sebi trpe i osećaju bes koji vešto prikrivaju.
Razlozi za ovakvo ponašanje mogu biti razni. Osoba se može plašiti potencijalnog konflikta, može se plašiti mišljenja drugih ljudi, da je ne osude i ne odbace, pa je u tom slučaju sigurnije sakriti svoje mišljenje i udovoljiti potrebama drugih. Neki su od malena naučeni da njihove potrebe nisu važne, dok neki ljudi na osnovu ove osobine grade sliku o sebi kao o dobrim ljudima, a dobar u ovom slučaju znači biti požtvovan. Koji god da je razlog u pozadini ovakvog ponašanja, svima je zajedničko osećanje neadekvatnosti, nesigurnosti i nisko samopoštovanje.
Da li je vaše ćutanje vaše zlato ili vaše blato? Ili možda spadate u tip ljudi ''što na um, to na drum''?
Jelena Djurić,
psiholog i psihoterapeut