Ponekad deluje kao da osobe namerno sprečavaju svoj uspeh ili ostvarenje važnih ciljeva, iako ih zaista žele. Ova unutrašnja sabotaža često ima koren u detinjstvu, kada su želje za slobodom i izražavanjem agresije bile strogo kontrolisane ili kažnjavane. Dete koje je kažnjeno zbog izražavanja besa može razviti tendenciju da potiskuje svoje želje. U odraslom dobu, ove potisnute emocije mogu se manifestovati kroz obrasce autodestruktivnog ponašanja – od prokrastinacije do aktivnog samosabotiranja.
Na nesvesnom nivou, osoba koja oseća snažan pritisak za savršenstvom sabotira sebe kako bi smanjila osećaj krivice koji proizlazi iz potisnutih želja i ambicija. Ova krivica se formira zbog ranih iskustava, kada su roditelji strogo kontrolisali slobodno izražavanje želja. Kao rezultat, osoba razvija mehanizam samokažnjavanja koji ima dvostruku funkciju: 1) smanjivanje osećaja krivice za ambicije i 2) prkos prema roditeljskim figurama, izražen kroz autodestruktivno ponašanje.
Lojalnost roditeljskim normama se odvija paralelno. Iako osoba prkosi roditeljima kroz samosabotažu, ona nesvesno zadržava osećaj povezanosti i lojalnosti prema njima, ne usuđujući se da pređe nesvesne granice koje su oni postavili. Ovo se može razumeti kao konflikt između težnje za individualizacijom i unutrašnje lojalnosti, gde prkos i samokažnjavanje predstavljaju način održavanja ravnoteže između te dve sile. Ovaj konflikt je karakterističan za ljude koji su odrasli s roditeljima koji su imali visoka očekivanja i stroga ograničenja, stvarajući ambivalentan odnos prema uspehu i autonomiji u odraslom dobu.
Samokažnjavanje ne umanjuje samo osećaj krivice, već ima i funkciju očuvanja slike o sebi kao "dobre" osobe koja se nije odrekla roditeljskih vrednosti. Osoba tako održava unutrašnju ravnotežu između želje za uspehom i straha od neuspeha ili zavisti drugih, što vodi ka ponavljanju poznatih obrazaca prokrastinacije, nesigurnosti ili straha od neuspeha. Ovaj proces sadrži tri ključne ideje:
1. Očuvanje slike o sebi kao 'dobre' osobe: Samokažnjavanje ne služi samo smanjenju krivice zbog ambicija i slobodnih želja, već i očuvanju slike o sebi kao 'dobre' osobe. Ova potreba za očuvanjem slike o sebi proizilazi iz rane identifikacije s roditeljima, gde su 'dobre' osobine idealizovane, a 'loše' kažnjavane. U odraslom dobu osoba može nesvesno koristiti samokažnjavanje kao način da izbegne suočavanje s "negativnim" delovima sebe (poput ambicija, agresije, zavisti), kako bi zadržala osećaj da je dobra i moralna.
2. Strah od neuspeha i zavisti drugih: Ovaj strah je često povezan s projektovanom sopstvenom agresijom i inferiornošću. Iako osoba može biti svesna svoje želje za uspehom, nesvesno projektuje sopstvenu zavist na druge. Na primer, osoba može osećati zavist prema uspešnijima, ali tu zavist ne prepoznaje kao svoju. Umesto toga, projektuje osećaj zavisti na druge, što stvara dodatni strah da će biti ponižena ili obezvređena ako ne uspe. Ova projekcija zavisti vodi ka strahu od neuspeha, jer neuspeh postaje dokaz da su "drugi bili u pravu" kada su je smatrali inferiornom ili nesposobnom.
3. Inferiornost kao deo unutrašnjeg konflikta: Osoba koja oseća snažan strah od neuspeha može nesvesno verovati da je nekompetentna ili nedovoljno dobra za uspeh. Ova uverenja često potiču iz ranih iskustava u kojima su roditelji implicitno ili eksplicitno prenosili poruku da dete ne sme biti "bolje" od njih ili da nije dovoljno vredno. Kao rezultat, osoba može osećati da je bezbednije ne preuzeti odgovornost za uspeh kako bi izbegla potvrdu svog osećaja nekompetentnosti. Ova inferiornost se povezuje sa strahom od odgovornosti za posledice neuspeha, što vodi ka samosabotaži kao načinu očuvanja unutrašnje ravnoteže.
Kada govorimo o nesvesnim normama postavljenim tokom detinjstva, mislimo na implicitna pravila i ograničenja koja su roditelji nametali, a koje dete internalizuje kao "zabrane" u vezi s izražavanjem ambicija, uspehom ili preuzimanjem rizika. Na primer:
1. Zabrana nadmašivanja roditelja: Poruke mogu implicirati da dete ne sme biti uspešnije od roditelja ili da ne sme ostvariti ono što roditelji nisu mogli. Ovo može voditi osećaju krivice pri pokušaju uspeha, jer bi to značilo prekoračenje roditeljske granice.
2. Zabrana neuspeha: Ako su roditelji strogo kažnjavali dete za neuspehe ili greške, osoba može razviti strah od neuspeha kao simbolički strah od prekoračenja norme. Iako osoba želi uspeh, nesvesni strah od neuspeha deluje kao samosabotaža kako bi se izbegao osećaj krivice zbog "neispunjavanja očekivanja."
3. Očuvanje lojalnosti: Osoba tako održava lojalnost prema roditeljima i njihovim normama, dok samokažnjavanje deluje kao način očuvanja te lojalnosti.
Na ovaj način, samosabotaža postaje način očuvanja unutrašnje ravnoteže, sprečavajući konflikt između unutrašnje lojalnosti i težnje za uspehom.
Svi se suočavamo s unutrašnjim borbama. Razumevanje i empatija prema sebi su prvi koraci ka prevazilaženju samosabotirajućih obrazaca.
Jelena Đurić, psiholog i psihoterapeut